Sport modernog doba krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka počeo je da bude stalna tema i okupacija tadašnjeg svetskog življa, koje je beg od teške svakodnevnice pronalazilo u zabavi praćenoj kompetetivnim fizičkim aktivnostima s upotrebom raznih rekvizita, tada još neukaljanoj čarima novca i jurnjave za profitom.
Jedna takva aktivnost potekla je kao ideja jednog sasvim običnog profesora s nekog univerziteta u SAD-u, koji je pokušao da svoje studente animira i u zimskom periodu i održi ih u dobroj kondiciji. Igra koja se svodila na ubacivanje kožne lopte u korpu postavljenu na određenoj visini kroz naredne decenije pokupila je simpatije velike mase ljudi i proširila se sa američkog na ostale kontinente.
Ni naša zemlja, a bogami, ni valjani grad, nisu ostali imuni na taj košarkaški virus, te je pandemija zahvatila i jugoistočne evropske krajeve. Dvadesetih godina prošlog veka zaraza polako stiže u Srbiju (a i Jugoslaviju u celini), a u godinama posle rata dospela je nekako i do njenog zapada.
Valjevo i Valjevci (izvinite, i Valjevke), postarali su se za to da taj novi sport ne bude kratkotrajna zanimacija, već da kroz određeni period u budućnosti postane njihov svojevrsni simbol, nešto po čemu će ih prepoznavati. Tako je, vala, i bilo. A ovo ”budućnost” nije slučajno stavljeno tu gde jeste. Pogađate, ime prvog košarkaškog kolektiva u Valjevu upravo je to, Budućnost. Osnovan je 24. marta daleke 1948. godine. Danas ga verovatno znate pod nekim drugim nazivom.
Dati klub svoju prvu zvaničnu utakmicu u istoriji odigrao je protiv čuvenog Borca iz Čačka. Rivalitet s Čačanima, onaj pravi, sportski, ostao je do dana današnjeg. Metalac jeste i biće verovatno najveći brend grada Valjeva, prolazio je i, verovatno, prolaziće, kroz neke teške trenutke i nedaće, ali će, bez obzira na sve, živeti uvek, a samim tim, i valjevska košarka s njim.
Tokom 1960-ih godina, Metalac se već ucrtao na košarkašku mapu bivše republike, tada nastupajući u ligi koja je preteča ”savezne”, a kao centralna figura u ovom periodu nametnuo se trener – igrač, Luka Stančić. Uz njega, podlogu za možda i neke veće podvige i skok u sam vrh jugoslovenske košarke stvorila su imena poput Antonija Purića, Miroslava Popovića, Milana Engela, Ivana Đorđevića, Vojislava Cerovića, Pante Kovačevića i nešto kasnije, Branka Kecojevića, Tome Jovančića i Ilije Ikice Ilića.
Valjevska košarkaška bajka, precizno, počinje marta 1973. godine, ulaskom ”Poskoka”, kako Metalčevi reprezenti dobiše nadimak, u Prvu saveznu ligu. Uz već pomenute Stančića i Đorđevića, kreatori tog ogromnog uspeha bili su: Branko Kovačević, Zoran Kovačević, Vojislav Kecojević, Slobodan Ivković, Milan Jerinić, Dušan Ružičić Kebac, Nedeljko Stanojević, Darko Marjanović, Drago Medan, Rajko Borisavljević i Goran Radisavljević. Braća Kovačević definitivno su obeležila jedan deo sportske istorije našeg mesta, a dres nažalost prerano preminulog Zorana danas krasi zidine Hale ”15. septembar”.
Valjevci su nekoliko sezona odmeravali snage sa gigantima poput Bosne, Jugoplastike, Crvene zvezde i Partizana. Ipak, prelazak u osamdesete poklopio se i sa prelaskom Metalca u niži rang. I u tom periodu, imali su Poskoci šta da pokažu širom parketa nekadašnje države. Igrači koji su obeležili taj isečak iz bogate istorije kluba bili su: Vojislav Kecojević, Milan Đurica, Nebojša Matić, Dejan Dobrivojević, Marjan Đurić, Mihailo Poček, Duško Đukanović, te nešto docnije – Radomir Simić, Miodrag Planojević, Marko Radojičić, Dejan Pavić, Vladimir Đokić, Dragan Simeunović, Dragan Đukić, Saša Rajić, Aca Dragićević, Vojislav Alimpić, Bojan Tadić itd.
Devedesete godine prošlog veka na prostoru Balkana bile su i više nego turbulentne, te se ni košarka nije izbavila iz te sveopšte magle. Ta magla bila je toliko gusta da je prosto progutala onaj slavni Metalac, pa je u godinama pokušavanja vraćanja na stabilne noge, klub ponovo počeo da nastupa pod imenom Budućnost, bar na neki određen period, nenamerno aludirajući na nadanje o boljim vremenima.
Veoma važna referentna tačka u celokupnom postojanju kluba vezuje se za 2008. godinu. Metalac uzima prvo mesto u Prvoj B ligi, vrativši se u najjači rang domaće košarke. Trener Dragan Simeunović je, s pretežno lokalnim igračima, postavio temelj na kom će kroz nadolazeće godine slavni valjevski klub graditi neku zdravu sportsku priču i uspehe. Ekipu su vodili neki od naših najpoznatijih trenera – Vlade Đurović, Velja Gašić, Gagi Nikolić i pokojni Milovan Stepandić.
Opremu Poskoka početkom prošle dekade nosili su igrači poput Stefana Birčevića (viceprvaka sveta 2014. i srebrnog olimpijca 2016. sa Srbijom), Stefana Balmazovića, Marka Ljubičića, blizanaca Dragomira i Radomira Marojevića, Bojana Bakića, Dragana Kruščića, te Valjevaca – Đukana Đukanovića, Nikole Tomaševića, Jovana Teodosića, Dejana Beljića, Stefana Vujića i mnogih drugih.
A onda, usledila je ta neobična 2014. godina i još neobičnije leto, kada su se pripreme prvog tima odvijale u punom jeku pod vođstvom dokazanog valjevskog trenera Vladimira Đokića, koji je u planu imao to da s mladim snagama predano radi u toku narednih nekoliko godina, čime bi stvorio verovatno nesavladivu mašineriju, koja će harati domaćim prvenstvom. Metalac je uzeo učešće na jednom prijateljskom turniru u Rumuniji, kada je od vodećih ljudi u klubu do šefa struke i igrača stiglo obaveštenje o tome da će se oni u sezoni 2014/15 takmičiti u Jadranskoj ligi.
To je, naravno, za sve bio veliki šok, no, bilo je premalo vremena da bi se stvari prepustile slučaju. Započeta je rapidna selekcija igrača, koji bi mogli da iznesu sezonu u regionalnom šampionatu, mada, niko Valjevcima nije davao ikakve šanse za bilo šta drugo sem poslednjeg mesta.
Ne prvi put ikad, Valjevci su sproveli još jednu svoju uspešnu podvalu. Šesto mesto u konkurenciji Crvene zvezde, Partizana, podgoričke Budućnosti, zagrebačke Cedevite, mađarskog Solnoka i ostalih, na papiru znatno jačih – malo li je? Aktuelna je bila i priča o igranju Evrokupa, međutim, infrastrukturna, a već i finansijska ograničenja, onemogućila su dalje maštanje o tome.
Nešto slabija za Metalac bila je sledeća sezona – 2015/16, a u njoj su Poskoci poslednji put bili deo regionalne ABA lige. Nakon toga, sledi još jedna epizoda borbe za ostanak kluba u životu, kao posledice nešto ”ambicioznijeg” poslovanja tokom prethodne dve godine. Mika Poček, a kasnije još jednom i Vlada Đokić, uz valjevske povratnike – Đukana Đukanovića, Aleksandra Vasića i Igora Đukovića, napravili su ogroman posao, ostavivši svoj klub u prvom po snazi domaćem takmičenju.
U jesen pretprošle godine, pokrenut je novi projekat, na čelu s novim, mladim trenerom, Branislavom Ratkovicom, gde je aktuelna sezona negde targetirana za onu u kojoj će se napadati nešto više, no, ubrzo ćemo saznati i epilog svega toga. U Košarkaškoj ligi Srbije ostalo je da se odigra još 4 kola, a Metalac bije bitku sa Zlatiborom, Spartakom, Vojvodinom i Dinamikom za ulazak u ABA2 ligu.
No, ovde nismo završili priču. Košarka u Valjevu nije samo Metalac. Kao večiti simbol nekog mladalačkog duha, svoje mesto pod valjevskim sportskim nebom našao je i KK Student (014), koji postoji već nekoliko decenija, s tim da je imao određene pauze i pretrpeo je određene promene u funkcionisanju, ali je danas standardan u 4. rangu domaće košarke i za njega nastupaju najmlađi, perspektivni igrači, kaleći se u konkurenciji seniora. S klincima rade Nedeljko Đorđić, Branko Glušac, Branko Milisavljević, Vladimir Panić, Srećko Rakić i Bojan Gnjato, treneri sa zavidnim igračkim karijerama iza sebe.
Tu je, pa već jednu deceniju, i Radnički s Petog puka, košarkaška sekcija istoimenog fudbalskog kluba. Narandžasto-plavi su za kratko vreme svog postojanja uspeli da se jednom domognu 3. ranga, gde su proveli dve sezone. Tim je prvobitno bio sačinjen od lokalnih basketaša, momaka koji su trenirali košarku u tom trenutku ili pre toga, uz par imena koja su već imala nekoliko godina seniorskog staža i to na nešto višem nivou.
Najmlađi kolektivi jesu KK Valjevski, koji vodi poznati valjevski trener Aleksandar Icić i KK Feniks, u kojima je sve podređeno mlađim selekcijama, a dobar rad u istim davao je i te kako rezultata do sada. Ne tako davno, grad na Kolubari imao je i čuvenog ”Gimnazijalca”, predvođenog talentovanim srednjoškolcima rođenim 1987. godine i mlađim. U kategoriji kadeta i juniora, ovaj klub vodio je veliku borbu s Metalcem i čak neko vreme bio znatno bolji od svog rivala. Nekada davno postojaše i KK Omladinac…
Što se tiče trenutno aktivnih valjevskih košarkaša, pomenućemo jednog od najboljih igrača naše reprezentacije u istoriji, Miloša Teodosića, koji u sezoni 2022/23 nastupa za italijanskog Evroligaša, Virtus Bolonju, i uz njega nekada dvostrukog MVP-ja Košarkaške lige Srbije, Đukana Đukanovića, člana zemunskog Borca u Drugoj muškoj ligi, te Igora Đukovića, koji s Loznicom napada plasman u upravo pomenuto takmičenje. Od mlađih, tu je Aleksa Kovačević, član nemačkog Miteldojčera i mladi reprezentativac Srbije.
Valjevo ima svog predstavnika i u svetu basketa 3×3, a u pitanju je Maksim Kovačević, sin Zorana Kovačevića, koji već neko vreme brani boje holandskog Amsterdama, a u prethodnom periodu, uz veliki broj osvojenih turnira, pokupio je i mnoga individualnih priznanja. Kada je reč o trenerima, Vladimir Đokić trenutno vodi Vršac u domaćem šampionatu, Đorđe Varagić je pomoćnik u ruskom UNIKS-u, Uroš Živković već par godina boravi i radi u Kini, a Filip Nedić u Tajlandu (vodio Radnički na početku i pri kraju ove sezone).
Zapadna Srbija oduvek je imala jaku žensku košarku, a iz te priče ni Valjevke nisu izostale. Danas sa talentovanim devojčicama rade najviše malopre pomenuti košarkaški klubovi Feniks, Student i Valjevski.
Da zaključimo – Valjevo je nesumnjivo grad košarke!
Podeli našu vest na društvenim mrežama: