Život profesionalnog sportiste sa sobom nosi gomilu odricanja, što se nekad i (ne)namerno zaboravlja. Ipak, ti ljudi nisu mašine i mnogo su više od branilaca grba koji nose na svojoj opremi, oni su takođe od krvi i mesa, imaju zdrava razmišljanja i stavove, samo se u domenu njihove profesije to retko kada ističe i pokazuje.

I više nego uspešnu karijeru, protkanu odličjima na timskom i individualnom nivou, jedna od najboljih valjevskih odbojkašica u istoriji, Ljiljana Ranković, okončala je nedavno u tridesetoj godini života, što je bila odluka doneta u trenutku shvatanja da ne postoji način da se odgovori na najveće fizičke napore, usled velikih problema sa teškim povredama i tek svežeg izlaska iz jedne takve.

Želja se nikada nije dovodila u pitanje, telo je zatražilo konačan stop. Ipak, reklo bi se da Ljilja, koja je inače naš današnji sagovornik, nema razloga da žali za nečim propuštenim, s obzirom da govorimo o devojci koja iza sebe ima prebogatu trofejnu vitrinu, pretrpanu medaljama iz domaćih i inostranih klubova, kao i iz nacionalnog tima.

Prve odbojkaške korake načinila je u OK Valjevo, nakon čega kao veoma mlada odlazi u prestonicu. Tokom gotovo petnaest godina duge profesionalne karijere, Ljiljana je oblačila dres beogradske Vizure, kragujevačkog Smeča, francuskih ESCR-a i Kana, kao i ekipe Uba. Prošla je kadetske i juniorske selekcije matične reprezentacije, a za seniorski sastav nastupala je na Svetskom Grand Priju 2015. godine.

O njenim uspomenama iz bogate sportske karijere, prvim utiscima i osećanjima po završetku iste, željama i planovima za dalje i nekim drugim detaljima i interesovanjima iz svakodnevnog života, čitajte u nastavku teksta…

Valjevo, Vizura, ESCR, Kan, Ub, reprezentacija… Iza tebe je preko dvadeset godina bavljenja odbojkom, sada je došlo vreme za odmor. Kakvi su tvoji prvi utisci po završetku ovog ciklusa tvog života, kako provodiš “penzionerske” dane?

Lj: Kada pogledam iza sebe, nekako je tih 20 godina proletelo, čini mi se. Penzija, da to tako nazovemo, je došla rano, ali sa razlogom. Ja se vodim time da se sve u životu dešava sa razlogom, pa tako i ovo. Doneti odluke, one teške u životu, za mene je odlika jakih ljudi. Mentalno jakih. Sada će neko reći o čemu priča ova. Reč je o tome da u sebi imate dovoljno snage da ostavite nešto iza sebe, što vas povređuje, a to nešto je deo vašeg života više od dvadeset godina. Koliko god voleli nešto ili nekog, ako vidite da vas to remeti, otežava život, trebalo bi da okrenete novi list i krenete sve od nule. Znam, nekada je to veliki korak, čini vam se nemoguć, ali jedino tako možemo okrenuti nove stranice života. Početi sve od nule, možda se i namučiti više nego pre… Ali život nije ružičast, toga smo svi svesni. Samo što sam sigurna da svako od nas može da pruži sebi šansu da život bude još lepši. Koliko god spoticanja imali na tom putu, a imaćemo ih, nažalost, živimo u takvom vremenu. Zahvalnost je ono što najviše osećam u ovim ”penzionerskim” danima. Ne mogu reći da sam se još navikla na običan život, bez dva treninga dnevno, ali se trudim da imam kvalitetno vreme sa prijateljima i porodicom. To je ono što je falilo. Verovatno ljudi sa godinama postaju emotivniji, pa evo i ja. A o daljim planovima, ima još vremena da se neke kockice sklope, pa nastavljam dalje. Kao što sam i rekla, sve od nule.

Život profesionalnog sportiste sa sobom nosi mnoštvo odricanja, odbojkaška lopta kao glavna okupacija umela je često da preuzme primat nad vremenom provedenim s porodicom, prijateljima, u okruženju bliskih ljudi i u rađenju sporednih stvari koje ispunjavaju čoveka. Šta je ono što ti je najviše nedostajalo tokom perioda igranja, a što nadoknađuješ sad, kada se za to stvorio prostor?

Lj: Tačno tako. Kada razgovaram sa novim generacijama, devojčicama koje počinju da se bave sportom, uvek naglasim da u jednom trenutku dolazi do odricanja, da se prosto životne navike menjaju. Da mi nekada i nismo spremni na to, ni ja nisam bila spremna. Da budem odvojena od porodice, da godinama sama slavim sve praznike, nekada i sama duvam rođendanske svećice… Ali da, sve je to cena onoga što je pred nama. I tako je i bilo. Odvojenost od porodice i doma je bila cena svih uspeha koji su posle dolazili. Psihički ponekad težak period, pretežak, ali to je bio jedini način za dalji cilj. Upravo to je ono što je najviše nedostajalo, što pokušavam sada da nadoknadim – kvalitetno provedeno vreme s porodicom. Miris doma, i sama pomisao da ima neko da me dočeka na kućnom pragu je i više nego dovoljno. Iako nisam bila prisutna na rođenju svoje bratanice i mnoge njene rođendane sam propustila, sada ću imati priliku da je ispratim u prvi razred i tu dolazimo do zahvalnosti. Porodica je bila jedina stavka koja je nedostajala u svim tim godinama. Sada pokušavam da nadoknadim te dane.

Kao veoma mlada prešla si iz Valjeva u Beograd, jureći za svojim snovima i počinjući jednu, ispostaviće se, izuzetno uspešnu karijeru. U jednom trenutku, došlo je vreme za nove izazove, usledio je prvi odlazak u inostranstvo, u Francusku. Da li su ti nagli prelazi i promene sredine za tebe bili teški, kako si se generalno nosila s time?

Lj: Svaki taj odlazak je ostavio neki ožiljak. Nije nimalo lako otići od kuće sa samo 14 godina u nepoznato, za svojim snovima. Taj prvi odlazak je nekako bio i najbolniji. Ali ja tada živim u vremenu mobilnih telefona, bez mogućnosti zvanja na video poziv. Što znači da mi preostaje samo slobodan vikend, ako ga dobijem, ili ako moja porodica ugrabi vremena, slobodne dane na poslu, da me poseti. Tu po prvi put dolazim do toga da precrtavam dane na kalendaru. Kroz karijeru mnogo kalendara sam precrtala! Mislim da sam tek sada počela da odrastam. Da sam shvatila koliko je život nekada težak, koliko puta padneš i ustaneš. Nakon toga dolazim do odlaska u inostranstvo. Pa idemo sve od nule. Sećam se da sam došla na aerodrom sa mamom i bratom, čekiram se i govorim – idem ja na vreme da sve završim. Grlim ih, govorim kako ću se javiti čim sletim, a u tom trenutku u glavi haos. Knedla stoji u grlu. Rastanci su uvek bili najteži. Ako postoji stvar koju ne volim to je definitivno to. Olakšica – tada već postoje video pozivi.

U zemlji sireva i dobrih vina provela si praktično pet godina. Kakve utiske nosiš iz tog vremena, šta ti je ostalo urezano u memoriji, bilo da je reč o odbojci ili svakodnevnom životu?

Lj: Francuska, tačnije Azurna obala, je definitivno najbolji period mog života. Ne samo zbog prirodnih lepota, već zbog osećaja da je to moj drugi dom. A kada pričamo o vinu i sirevima, kako vam onda život može biti težak? Šalu na stranu, odlazak tamo je bio pun pogodak. Ne samo za život, nego i za dalji razvoj u odbojci. Radila sam sa sjajnim ljudima, stekla prave prijatelje. Definitivno period života kojeg se rado sećam. Ne mogu sada da izdvojim tačno šta mi nedostaje, verovatno sve. Ali mogu da kažem da se tamo, iako sam stranac, nikada tako nisam osećala.

Postoji li još neki hobi, kojim ispunjavaš svoje slobodno vreme?

Lj: Slobodno vreme i dan danas koristim za čitanje knjiga i učenje nečeg novog, pošto sada i imam vremena. Trenutno sam u fazi učenja jezika. Većinu vremena koristim za obilazak mesta na kojima nisam imala priliku da budem, a u Srbiji su. Možemo reći da mi je to trenutni hobi. Imamo mi dosta prirodnih lepota, a nekada toga i nismo svesni.

Verovatno veliku ulogu u tvom uvođenju u svet sporta imao je tvoj brat Radovan, inače trenutno prvi golman i sportski direktor fudbalskog kluba Radnički iz Valjeva. Stižeš li da ispratiš poneku njegovu utakmicu?

Lj: Kao što sam i govorila i uvek ću – podrška porodice je ključna stvar za sve u životu. Tako je i slučaj sa mnom. Raša je nekako bio pokretač svega, nekada i glas razuma. Postojali su periodi kada nisam verovala u sebe, ali oni su tu da daju savet, podrže, razgovaraju i to je ono što je meni bilo najpotrebnije. U životu sportiste dođe period kada ni sam ne veruješ u sebe i kada tražiš slamku spasa. Ono što je meni bilo najpotrebnije imala sam, čak i u periodu kada sam htela da odustanem, brat me gurao napred. Čak me i trenirao. Verujte mi, to trčanje i dan danas pamtim. Najteži trening u životu!

Trudim se da ispratim njegove utakmice, da budem podrška, a i da dam neki savet. Iako se nismo bavili istim sportom, dovoljna je reč utehe posle izgubljene utakmice. Kao stariji brat uvek je vodio računa šta i na koji način radim u životu. Ono što mi je ostalo u sećanju je njegova rečenica: ”Gde god da odeš, nikada nemoj da zaboraviš odakle si.” Mislim da se i jedno i drugo dan danas vodimo tom rečenicom i baš zbog toga je i prihvatio ulogu sportskog direktora. Iskrena da budem, na početku mi se nije sviđala ta ideja, znajući na šta su ljudi u sportu spremni, do kojih granica može da ide ljudska pohlepa i da poštenje baš i ne uspeva u tom svetu. Znaćuji kakav je, verujem da će uraditi najbolju stvar za taj klub. Pošteno i odgovorno. Ako negde zastane, tu sam ja, da pružim podršku i da čuvam leđa, baš kao što je on meni.

Ovom prilikom želimo da se zahvalimo Ljiljani na izuzetno prijatnom razgovoru, te da joj poželimo uspeh i sreću na svakom planu u budućnosti.