Jesenja polusezona u Srpskoj ligi Zapad donela je mnoštvo turbulencija po ekipu Budućnost Krušika. ”Stara dama” nije otišla na zimsku pauzu s rezultatom koji bi trebalo da isprati ni početne, a ni ambicije skrojene nakon nekog proteklog vremena u prvenstvu. Promene su morale da se dese i srećom, desile su se na bolje. Da sve krene u nekom željenom toku, shodno novonastaloj situaciji, zaslužan je u mnogome i današnji protagonista novog dela Priča sa ”Pećine”, supertalentovani David Starčević, koji se krajem januara ove godine vratio u svoj rodni grad.

Mladi fudbaler, koji pokriva više pozicija na središnjem delu terena, rođen je u Valjevu 3. oktobra 2002. godine. Prošao je mlađe kategorije svog trenutnog kluba, odakle se kao veoma mlad otisnuo u lučansku Mladost, tražeći šansu da se oproba na višem nivou, što mu je igranjem u Omladinskoj ligi Srbije i pošlo za rukom. Jedan period svoje karijere proveo je u Radničkom sa Novog Beograda, gde je nastupao u Srpskoj ligi Beograd, da bi kasnije prešao u redove ubskog Jedinstva, koje je od ove sezone član Mozzart Bet Prve lige Srbije.

U potrazi za minutažom koju neminovno zaslužuje, David se zimus odlučio na povratak u Budućnost, što se ispostavilo kao odličan potez i za njega i za klub, dok je za golmane na srpskoligaškom zapadu počela prava noćna mora, s obzirom da je za ovaj kratak period u gradu na Kolubari perspektivni veznjak stigao da ih nekoliko puta matira iz ogromne udaljenosti. O njegovim fudbalskim počecima, detaljima iz već dosta bogate karijere, kao i mnogim drugim zanimljivostima, čitajte u nastavku teksta…

Kada su se desili tvoji prvi kontakti sa fudbalom? Ko je zaslužan za tvoje upoznavanje s loptom?

Moji prvi koraci desili su se na stadionu fudbalskog kluba ,,ZSK”, kada je moj otac radio kao trener u tom klubu. Vodio me je često na teren, gde sam prohodao i prvi put šutnuo loptu.

Prošao si gotovo kompletnu školu valjevske Budućnosti, u kojoj si stasao kao igrač i pripremio se za velike izazove. Sada, kao senioru, sa značajnom minutažom i ulogom u timu, kakav je osećaj biti ponovo u matičnom klubu?

Sada kada sam opet tu, vratile su mi se uspomene iz vremena kada sam kao nešto mlađi bio član ovog kluba. Tu sam naučio osnovne fudbalske stvari i naravno da je dobar osećaj vratiti se kući i igrati na prelepom stadionu ,,Park Pećina”.

Nije prošlo mnogo od tvog polaska u srednju školu, pojavila se opcija da svoju fudbalsku priču nastaviš u Lučanima, u ekipi Mladosti, koja je tad bila stabilan Superligaš sa dosta dobrim mlađim selekcijama, što si na kraju i prihvatio, otisnuvši se kao veoma mlad od svoje kuće. Kako pamtiš tih par godina u pomenutom klubu i da li je bilo teško naviknuti se na novu sredinu?

Tada sam donosio jednu od težih odluka zato što sam kao odličan đak odlučio da odem u Lučane i prebacim se na vanredno školovanje u trećoj godini srednje škole. Iako sam sa šestnaest godina prvi put napustio Valjevo, privikavanje na novu sredinu mi nije teško palo. Lučani su malo mesto, tako da mi je sva pažnja bila usmerena na fudbal, a u slobodno vreme sam učio za ispite, koje sam redovno polagao. Uslovi za treniranje su odlični, pa je svaki trening bio pravo uživanje i prilika za novo dokazivanje. Omladinska liga Srbije koju sam igrao, kao i prilika da treniram sa prvim timom, bili su mi značajno iskustvo za nastavak karijere.

Neko vreme nosio si dres novobeogradskog Radničkog, a pre povratka u “Staru damu” bio si i deo ubskog Jedinstva. Koliko ti, kao i dalje izuzetno mladom igraču, znači to što si se oprobao u više liga, kupeći iskustvo sa svih strana?

Naravno da mi je značilo, kao mladom igraču, to što su moj talenat prepoznali u više klubova. Jedan od njih je Radnički sa Novog Beograda, gde sam proveo godinu dana na pozajmici iz lučanske Mladosti, igrajući prvo omladinsku ligu Srbije, nakon čega sam svoje prve seniorske nastupe zabeležio u Srpskoj ligi Beograd. Nakon toga, usledila je epizoda u ubskom Jedinstvu, gde sam uspeo da se dobrim pripremnim utakmicama i treninzima izborim za prvu postavu i odigram dobru polusezonu u Srpskoj ligi Zapad. Zatim sledi nešto teži period za mene, kad nisam dobio pravu priliku da zaigram u Prvoj ligi Srbije, ali to me nije obeshrabrilo jer znam da sam dao sve od sebe da tu priliku i zaslužim.

Koji je tvoj fudbalski san, šta bi želeo da postigneš tokom karijere i da li bi, poput oca, voleo da se nekada okušaš i kao trener?

Voleo bih da se oprobam u najjačim ligama Evrope, ali ne opterećujem se mnogo snovima. Verujem da ću svojim radom, putem bez prečica, stići do krajnjeg cilja. Što se trenerskog posla tiče, mislim da je rano da razmišljam o tome, prvenstveno bih želeo da mi karijera što duže traje.

A sada, nekoliko trivijalnih pitanja. Ko je tvoj fudbalski idol, ako imaš takvog?

Kada bih gledao samo stil igre, izdvojio bih Mesija i Kevina De Brujnea, a sveobuhvatno, to je neponovljivi Zlatan Ibrahimović.

Imaš li favorite među nekim stranim ili domaćim timovima, pratiš li neku ligu posebno?

Od malena, moj omiljeni klub je Liverpul, čije utakmice redovno pratim, a od domaćih ekipa to je Crvena zvezda.

I na kraju, kako komentarišeš prolećnu polusezonu u Valjevu, da li si zadovoljan učinjenim do sada?

S obzirom na to da smo bili u teškoj situaciji, može se reći da smo zadovoljni učinjenim do sada. Atmosfera u ekipi je odlična i svi dajemo svoj maksimum kako bismo što pre obezbedili opstanak u ligi. Odigrali smo dosta dobrih i zanimljivih utakmica i sada nam preostaje da ovu sezonu završimo što bolje plasirani.

Ovom prilikom želimo da se zahvalimo Davidu na sjajnoj saradnji i da mu poželimo uspeh i sreću na svakom planu.